Ja University
Steptenber 2012 JA Teamplate
Већ на самом почетку свог родитељства, схватила сам да ако будем радила све како треба, врло брзо уопште нећу бити потребна својој деци. Срце ми се цепало када је мој старији син Итан већ са годину дана кренуо да ме „избегава“ откривајући свет око себе. На тренутак ми је пало на памет тада, из строго сентиментално-себичних разлога: зашто га не бих „зезнула“ тако што га ничему не бих научила, да би цео живот зависио од мене!?
Парадокс родитељства данашњице је управо у чињеници да никада пре није било тако лако остати и бити у вези са породицом кроз технологију – а у исто време, бити сувише растројен и оптерећен том истом технологијом, да би могао, онда када се породица састане, заиста комуницирати са њом.
Многи родитељи реагују на лоше понашање своје деце тако што им одузимају играчке, ускраћују им дружења и шаљу у ћошак. Али, за децу јаке воље, каква сам била ја, ниједна од ових метода није деловала.
На њеном каучу ређали су се 20/30-годишњаци који су патили од депресије и анксиозности а њихове маме и тате као да су са свим тим имали врло мало везе. Штавише, сви они су причали о томе колико “обожавају” своје родитеље.
Шта породице у Србији чини срећним?
УНИЦЕФ и Хемофарм фондација спроводе пројекат „За јаче и срећније породице са децом у Србији“ и недавно је представљено истраживање о срећи породица са децом у Србији. Резултати су веома занимљиви.