Све се променило и ако не променимо приступ у развојном периоду, имаћемо још више развојних сметњи и когнитивних испада. Тако да је време да се родитељи пробуде, време брзо пролази, грешке се брзо направе, а тешко поправљају!
Др Ранко Рајовић, аутор НТЦ програма, овогодишњи је добитник престижне међународне „Награде за интелектуални допринос друштву“ коју додељује Фондација за образовање и истраживање Mensa International. Тим поводом, разговарали смо са њим о НТЦ програму, интелигенцији и учењу као и плановима за даљи рад на унапређењу односа друштва према развијању потенцијала и способности деце и младих.
Овогодишње признање светске Менсе за допринос развоја друштва у целини, додељена је Вама. О чему се ради?
Све је више деце са развојним сметња, као да се ради о епидемији. Сметње говора, сметње читања, когнитивни испади, неспретна деца, слаба концентрација су свакодневна тема и тешко је схватити шта се то догађа последњих 10-15 година. Програм НТЦ даје одговор на то, али и помаже деци са овим сметњама. А додатно, НТЦ Програм помаже деци и у процесу учења, али и у развоју функционалног знања. Програм је већ присутан у 20 држава, а у 7 има државну акредитацију и урађено је неколико ЕУ пројеката где је главна тема био НТЦ Програм. Урађена су и три пројекта са УНИЦЕФ-ом, а предавање које је одржано у Сарајеву погледало је преко 500.000 људи на YOUTUBE каналу. То је све препознато од стране светске Менсе као квалитет, али и нов приступ решавању проблема. Програм помаже развој сваког детета, али посебно је добар за развој даровите деце. Ово признање је заправо признање читавом НТЦ тиму који годинама ради и истражује мало познате правце у педагогији и неуронаукама. Повезујемо нова открића из медицине, примењујемо их у педагогији, сарађујемо са стотинама учитеља и васпитача, урадили смо око 20 истраживања, објавили преко 30 радова за 5 година. Урађено је и десетак дипломских радова, магистарских и доктората за неке од области које су везане за НТЦ систем учења. Посебно морам да истакнем заслугу Уроша Петровића, који је коаутор програма, тј. аутор „Загонетних прича” које су саставни део Програма, затим чланова Менсе Љубомира Кустудића и Александре Боровић који су подржавали Уроша и мене и пуно помогли када год је то било потребно.
Колико родитељи могу да утичу на развој интелигенције. Колико је интелигенција наследна?
Интелигенција није наследна, наследан је потенцијал. Сликовито речено, од наших родитеља добијамо само малу или велику чашу а од много других фактора зависи колико ћемо воде сипати у ту чашу. Чак ни интелигенција није пресудан фактор за успех у животу. Функционално знање је заправо оно што нам је потребно, односно употребно знање. Често се може прочитати да је интелигенција наследна 50%, а да остало зависи од окружења. Лако то може да се оповргне, довољно је да замислимо ситуацију да родитељи, који су интелигентни, добију дете, а да то дете неким случајем живи у белој соби пет година и да са њим нико не разговара. Да ли ће бити интелигентан 50% као родитељи? Наравно да неће. Неће бити ни 30%, а можда ни 10%. То значи да је окружење јако важно, можда и преко 90%, тако да је јасно да за развој интелигенције мора да постоји одговарајућа стимулација. Посебно у периоду интензивног развоја мозга. Тако да морамо да схватимо да неке постојеће теорије које су старе 30-40 или више година морају да се коригују, јер окружење данас и окружење пре 40 година није исто. Све се променило и ако не променимо приступ у развојном периоду, имаћемо још више развојних сметњи и когнитивних испада. Тако да је време да се родитељи пробуде, време брзо пролази, грешке се брзо направе, а тешко поправљају!
Које су најчеће грешке?
То су везане грешке, од самог рођења па до поласка у школи, можда и касније. Углавном си везане за презаштићивање. Има их јако пуно, од фиксирања главе када родитељи носе бебу, до спречавања пузања (да дете не дохвати нешто на поду), до забране скакања по блату или скакања по кревету. То су све важне активности које формирају важне регије у кори великог мозга, а које су опет важне за когнитивне процесе.
Заступате тезу да уколико је моторички развој неадекватан, може доћи до когнитивних мањкавости?
Поједини радови све више указују на ту везу. Наиме поједине структуре великог мозга су смањене код тинејџера, што значи трајно смањење когнитивних способности. Главни кривац је недостатак кретања, што се може видети свакодневно испред вртића и школа. Деца више не иду пешке, родитељи их гурају у колицима до треће или четврте године. Или их возе аутомобилом до осме, девете године у школу. У једној школи у Суботици смо урадили истраживање и добили податак да скоро 50% ученика четвртог разреда сваког дана довозе родитељи у школу и враћају их назад из школе!
Уколико је моторички развој оптималан, да ли то олакшава учење?
Наравно, али под условом да дете учи на физиолошки оптималан начин. А то није репродуктивно учење, које је нажалост и дан данас – главни начин учења. Такво учење не помаже детету у развоју функционалног знања. Један од међународних тестова на коме се мери функционално знање, ПИСА тест, показује да су у томе најбоље азијске земље, док је већина Европе и Америке знатно испод просека. Поставља се питање – где грешимо? Одговор лежи у раној стимулацији. Азијске земље имају сликовно писмо које деца почињу да уче већ са три године и на тај начин активирају асоцијативне регије које чине чак 30% нашег мозга и кључне су за развој интелигенције. Да ли то значи да сви треба да учимо кинеско писмо? Наравно да не, али можемо са децом да се играмо кроз симболе чиме постижемо сличан ефекат. Недавно смо покренули у неколико градова НТЦ школице, где ћемо радити са децом од 6 до 12 година (поделићемо их у 4 старосне групе). Надам се да ћемо тако бар мало помоћи родитељима да правилно усмере и помогну развој свог детета.
Какви су планови за наредних годину дана?
Да едукујемо што више родитеља, да се пише о овој теми, да радимо ТВ прилоге и помогнемо деци да развију своје биолошке потенцијале.
Више информација о НТЦ програму и НТЦ школицама има на сајту www.ntcucenje.com
Извор: http://www.detinjarije.com/ranko-rajovic-roditelji-probudite-se-greske-se-tesko-popravljaju/