Ако желимо да дете научи да поштује границе, важно је да разумемо концепте личне и друштвене одговорности, о којима је пуно говорио познати дански породични терапеут Јеспер Јуул.
Деци треба поставити границе! Једна од чешће изговорених реченица, од родитеља и стручњака. Али што је то тачно? Пре се под тим најчешће подразумевало да деца буду послушна, придржавају се правила и показују поштовање према старијима. Данас су све гласнији приговори да деца не исказују ништа од наведеног. Где смо онда заправо, требају ли деци заиста „чвршће границе“?
Поглед на васпитање се изменио. Зна се да слепа послушност није здрава. Разна научна сазнања указују колико је важно уважити децу, напустити карактеристике строгог ауторитарног васпитног стила. Истовремено, данас се све чешће замера да су деца саможива, немају разумевања за друге и траже искључиво испуњавање властитих жеља. Како наћи пут између те две крајности, како одгајати децу с уважавањем, а ипак дајући одређене смернице?
Откривање личне одговорности
Дански породични терапеут Јеспер Јуул пуно говори о појмовима личне и друштвене одговорности. Друштвена одговорност је оно што традиционално сматрамо пристојним понашањем, извршавањем својих обавеза, укратко одговорним приступом према породици и целој заједници. До сада смо учили да је ово једина одговорност. И наравно да је важно бити одговоран у овом друштвеном смислу, јер живимо у заједницама, где је нужно поштовање правила и других, а није на одмет ни чути љубазно „молим“ и „хвала“. Међутим, тешкоће настају ако смо само одговорни на тај начин, ако стално промишљамо што треба другима, шта се од нас очекује, како бисмо се требали понашати.
Особа која размишља тако може бити пријатна за друге, али тешка самој себи. Тешка самој себи на начин да себе не познаје, да није свесна личних потреба и осећаја или да се не усуђује то да изрази. Тада тешко може имати и искрене блиске односе с другима, јер се заправо претвара док је с њима. Тешко је цео живот живети прилагођавајући се другима па тако с временом може доћи до фрустрације и незадовољства, па чак до појаве депресије.
Лична одговорност се односи на то колико смо одговорни према самоме себи. Темељи се на здравој самосвести и на спремности да делујемо у складу с личним потребама. Самосвест се односи прво на то колико се добро познајемо – своје потребе, своје жеље, своје преференције, своје страхове итд. као и да имамо увид у то што је за нас добро, а шта није. Као друго, колико то прихватамо као своје особине које нису ни лоше ни добре, него су једноставно саставни део нас.
Пример тога је знам ли рецимо о себи да ми прво треба предах када дођем с посла кући и пет минута у којима ћу попити на миру кафу пре него што се могу посветити у потпуности детету и даљњем ритму дана и могу ли то прихватити као своју особину (уместо да се гризем због тога и предбацујем себи да нисам довољно добра мајка или организована домаћица). Или знам ли о себи да ми у тренуцима фрустрације најбоље помаже шетња природом и прихватам ли то као своју особину, а да не доживљавам себе због тога као чудакињу који не зна да тражи подршку од других. Бити лично одговоран значи рећи другима шта ми треба и понашати се у складу с тим шта знам о себи – на пример да водим рачуна да имам својих пет минута након доласка кући или да омогућим и себи шетњу природом након тешког дана.
Улога родитеља
Како онда деца стичу личну одговорност? Делом је имају од рођења јер већ беба осећа који јој се додир свиђа, и може реаговати плачем када јој нешто не одговара. Колико ће је даље моћи развијати, зависи првенствено од родитеља. С једне стране су родитељи модел који показује како се живи лична одговорност, а с друге стране родитељ омогућава детету исказивање и развијање властите личне одговорности.
Када мало дете при храњењу након неког времена почне окретати главу од хране коју родитељ нуди, родитељ то може препознати као сигнал да дете више није гладно. У складу с тим може пријатељским тоном рећи „Аха, ниси више гладан“. Дете тако добија поруку да је његов сигнал виђен и прихваћен. Исто тако добија поруку да родитељ прихвата и верује у његов процену колико је гладно. У том смислу добија потврду да може само да осети које су његове потребе. Супротно томе би било нешто попут „Мама је тужна што нећеш више да једеш“, где дете добија поруку да једе ради мајчине (не)среће, а не ради свог осећаја глади.
Када мајка каже „Нећу да се сада играм с тобом коцкицама, сада читам своју књигу“, дете може бити тужно јер је мајка у том трену одбила његову жељу. Мајка може да дода „Видим да би ти радије да се играм с тобом. Кад прочитам ово, играћу се с тобом. Хоћеш ли се до тада играти сама или радити нешто друго?“ Таквим одговором показује разумевање за дете, даје му и избор шта би могло да ради. Истовремено врло је јасно изрекла што она сада жели. Важно је нагласити да је начин како ће родитељ изражавати своје потребе и своје личне границе, заправо кључан. Родитељ, залажући се за себе, мора водити рачуна и о детету, а то је видљиво у начину како с дететом разговара. Не мора бити при томе бити претерано и чак на вештачки начин љубазан – „Знаш душо да мами треба мало одмора“ уз љубазан смешак. Уместо тога, може једноставно јасно и директно рећи „Ја би сада радије читала“ и наставити са читањем.
Без пребацивања детету
Оно што је изузетно важно, а често је управо то родитељима тешко – само рећи што желе или не желе, без да успут предбаце детету „Зар не разумеш да и мама мора мало да се одмори?“ Дете може бити тужно ако родитељ у неком тренутку да приоритет својој потреби, али неће због тога бити несрећно. И свакако је добило директан и искрен одговор од родитеља. Дугорочно гледано, дете има прилику да научи како да води рачуна о сопственим потребама, како да их искаже и живи, а притом уважавава и другу страну која можда жели нешто друго. А то је један део који је везан и за друштвену одговорност – у смислу одговорног и обзирног понашања и према другима. Говорећи у терминима граница – ако родитељ изриче своје личне границе тако што вређа дете и тиме прелази његове границе, ништа није постигао. Дете се осјећа лоше, криво и научило је да када желиш да заложиш за себе, то је могуће једино тако да прелазиш преко другога.
И ако се вратимо у категорије одговорности, постаје јасно да особа којој је омогућено да развија личну одговорност, истовремено развија и друштвену одговорност. Супротно томе, ако дете одгајамо само да буде друштвено одговорно, оно то може постати, али сигурно уз то неће развити личну одговорност. Деци не требају „границе и строга правила“, потребни су им родитељи који знају да буду лично одговорни! Тако дугорочно и дете и цело друштво највише профитирају.
Извор: Клоканица