Учити децу да читају не значи и учити их да воле читање. Како онда од деце начинити читаоце? Аутор књиге “Одгајање деце која читају”, Данијел Вилингхем, открива неке од важних чињеница о деци и читању.
1. Добро читање захтева способност дешифровања, разумевање прочитаног и мотивисаност
Оно што се често превиђа, каже Вилингхем, јесте да, једном кад дете научи да препознаје слова, мора имати и знање о ономе што чита како би могло да чита са разумевањем.
Вилинхем даје пример како лоше одабран текст демотивише читање код деце. У пасусу “Ипак не идемо на одмор у Мајами. Моја жена је могла да добије одмор само у јулу” изостављена је кључна чињеница – Мајами је превише врућ у јулу да би се тамо ишло. Такве нејасноће успоравају читање и чине текст досадним деци.
Због тога су људи са широким образовањем бољи читаоци. Дакле, за одгајање деце која читају неопходно је одгајати децу са широким образовањем. Када деца узму у руке књигу, часопис или новине, морају бар површно познавати тему да би о њој могла да читају.
2. Разумевање текста не може се научити
У наведеној реченици о Мајамију, читалац мора не само да разуме сваку реченицу понаособ, већ и у каквој су оне узајамној вези. Истраживања показују да лоши читачи често не успевају да да уоче те идеје које повезују реченице.
Уобичајене стратегије да се ово превазиђе су да се текст анализира или да се читалац подстакне да уочи нелогичности у њему.
Међутим, оне не чине од детета бољег читача. Учење читања није као учење фудбала, где почетник копира потезе искуснијег играча. Свака реченица је посебна прича и не постоји универзални начин њиховог повезивања, који се може копирати. Дете мора да научи да стално проверава да ли разуме оно што чита, јер лоши читачи често не обраћају пажњу на то, већ брину само о томе јесу ли исправно прочитали сва написана слова.
3. Читање треба да буде забава, а не рад
Амерички тинејџери читају само шест минута дневно у слободно време, кажу статистике. Зашто?
Један од фактора је сам став према читању, али он није довољан покретач. Дете не само да треба да воли да чита, већ треба и да читање воли више од других ствари које може да ради. Деца најрадије читају у млађим разредима основне школе, а затим полако губе интересовање.
Није тешко уочити зашто. За већину деце, савладавање вештине читања је нешто чиме се поносе. То је знак да су постали старији, да су попут своје старије браће и сестара, пријатеља који то већ умеју. У прво време нагаласак је на разумевању и уживању у причи. Међутим, искуство читања се мења у старијим разредима:
1. Читање постаје захтевније. Приче постају дуже и сложеније. Уместо сликовница са крупним словима, сада треба читати дугачка поглавља ситних слова.
2. Мање је избора. Како деца расту, све више је текстова које морају да читају, а све мање могућности да одустану од књиге која им се не допада и читају нешто друго.
3. Више је жанрова. У млађим разредима углавном се читају приче, а оне су деци већ познате и блиске захваљујући томе што им је читано кад су била млађа, као и захваљујући филму и телевизији. Касније се срећу са биографијама, новинским причама, са другачијом структуром и правилима, а оно што нам је ново – теже разумемо.
4. Другачија сврха. Наставници од ученика траже да читају из другачијих разлога. Млађа деца читају како би разумела причу и уживала у њој. Старија деца читају да би у тексту нешто пронашла, или да би учила и припремала се за одговарање.
Али, зашто онда опада и интересовање за читање у слободно време? Једно од објашњење је да ученици свако читање стављају у исти кош. Читање је просто за њих постало посао, а не забава.
Вилингхем предлаже да се деци више истичу оне необавезне стране читања у слободно време. Треба их подсетити да им је дозвољено да прескачу делове који су им досадни, да могу да завире у последње поглавље, да могу да одустану… Такође, да су слободни да изаберу само жанрове који им се свиђају, биле то биографије, хорор, манге или технички цртежи машина. Важно је само то да ли детету читање доноси задовољство.
4. Треба одвојити време за слободно читање у школи
Пошто са одрастањем деца све мање читају, можда би добра идеја била да се ученицима додели неко време у току наставе када могу да читају штиво по свом избору, предлаже Вилигхем. Тако би се побољшало и само читање, али и мотивација код деце. Они ученици који иначе не читају из задовољства, можда би тако постала читаоци.
Ако заиста желимо да деца постану читаоци, требало би да нађемо начин да их инспиришемо на то у школи, кад већ не добијају довољно подстицаја код куће.
5. Позитиван став о читању не води читању
Можете имати врло позитиван став о вежбању, а ипак никада не вежбати, каже Вилигхем. Важно је како видите себе. Ако не сматрате себе неким ко вежба, нећете ни вежбати. Тако да деца не само да морају сматрати да је читање добра ствар, већ морају себе и видети као децу која читају.
А начин на који видимо себе зависи од нашег поређења са другима. Ако уочите да читате више од оних који вас окружују, онда ћете себе доживети као особу која воли да чита.
Приредила: Јована Папан
Извор: Vašington Post
http://www.detinjarije.com/odgajanje-dece-koja-citaju/