„Понекад се разводе муж и жена, а понекад и нечији мама и тата“ – Душко Радовић…

Венчали сте се из велике љубави, верујући да ћете са својом сродном душом заувек делити добро и зло. Добили сте дете. Пажљиво, нежно и дуго градили сте један мали, ушушкани свет. Улагали сте све своје време, емоције, снагу, живце, новац, покушавајући да своју породицу очувате од свакодневних стресова.

А онда је, ни сами нисте сигурни када и како, кренуло низбрдо и није се могло зауставити. Баш због тога што се лагано руши један свет који сте дуго и са љубављу гајили, помисао о разводу и јесте тако болна.

Свако од нас носи свој „кофер“ пун терета и проблема, и свака је веза (брачна, пријатељска, пословна, итд.), прича за себе. Ваша брачна прича разликује се од свих осталих брачних прича па је тако и ваш развод другачији него код осталих који су кроз то искуство прошли. Управо зато ни не постоје општеважећа, универзална решења. Ипак, онима који пролазе кроз процес развода заједничко је осећање несигурности, изгубљености, и бројни страхови (од егзистенцијалних брига као и брига о даљем самосталном васпитавању детета, па онда и осуда околине…).

Лош брак или развод. Подразумева се да је за децу идеално да расту уз оба родитеља који су уравнотежени, здрави (ментално, физички, емотивно, психолошки…), посвећени деци и породици. Нажалост, два родитеља испод истог крова нису гаранција квалитетних, хармоничних односа. Зато када између родитеља постоје проблеми који се на други начин не могу решити, онда је за децу развод њихових родитеља ипак боље решење.

Атмосфера сталне тензије, викања, свађа, повређених емоција, плача, а понекад и сцена насиља, не може бити добра база за одрастање емотивно здравог и самопоузданог детета. Деца расту и буду здравија и растерећенија уз једног родитеља који је уравнотежен, него уз два који су у сталним међусобним свађама, сукобима, тучама…

Предрасуде. Укорењена су уверења да ће дете, после развода на пример покварити школски успех, почети да „бежи“ са часова, погоршати своје уобичајено понашање. Верује се и да ће дечаци због развода родитеља постати агресивни, а девојчице повучене, или, супротно томе, веома неодговорне па чак и раније сексуално активне него девојчице које одрастају у целовитим породицама.

У нашем народу још увек важи и уверење да су једнородитељске породице, или породице самохраних мајки (јер по нашем закону деца после развода најчешће буду додељена мајкама), увек штетне по дете, па и неодговарајуће. То није тачно. Ове породице су, просто, различите породице, баш као што су међусобно различите и породице са два родитеља. Деца из једнородитељских породица постижу иста академска постигнућа и исто се понашају као и њихови вршњаци из породице са два родитеља.

Последице развода. Уобичајено је да се говори о негативним последицама развода по децу. Међутим „праве“ последице развода не могу се открити толико у понашању детета као што је школски успех или другачији начин комуницирања, колико у његовом унутрашњем доживљају промене која се догодила. Наиме, деца разведених родитеља често носе у себи ожиљке које друга деца немају. Имају ружна сећања, потиснуте емоције, тешкоће у контролисању свог понашања, а друга деца то имају у мање израженом облику или немају уопште.

Велики број деце разведених родитеља био је суочен са свађама, тучама, ужасним сценама, најразличитијим вређањима и лажима својих родитеља. Понекад су тако доведена у ситуацију да не спавају ноћу, да осећају кризе идентитета, или су манипулисана да лажу и заузимају страну једног од родитеља.

Позитивне последице

Пракса показује и позитивне утицаје развода на дете. Уколико развод родитеља пролази у мирној атмосфери, и уколико је дете заштићено од стреса, оно има објективне шансе да задржи емотивну стабилност.

Након развода, један родитељ, онај који је довољно посвећен детету, може умногоме формирати бољу атмосферу одрастања, па дете, сада лишено породичних свађа и брачних проблема, може „процветати“. Неретко после развода дете поправи оцене у школи, ојача самопоуздање, стекне и нове пријатеље јер се сада осећа слободније, самосталније, расположеније.

Од чега зависи како ће дете реаговати на развод својих родитеља? У различитим узрастима, деца развод родитеља доживљавају на различите начине. Пролазе фазе беса, туге, осећања напуштености, кривице, надања да ће се родитељи помирити, идеализације оног родитеља који је отишао… Како ће дете „проћи“ кроз развод родитеља зависи од његовог узраста, пола, темперамента, њихове међусобне емотивне повезаности али и од тога колико су задовољене његове потребе у овом периоду.

Зато како би помогли детету:

• Ослушкујте његове потребе.

Није довољно изоловати дете од ваших конфликата и надати се да оно не зна шта се дешава у вашој породици и да је тиме заштићено. Напротив, када је потпуно изоловано, дете смишља сопствене заплете и расплете, а тиме се појачава његова нестабилност. Уместо тога, стално разговарајте са њим и пружите му објашњења за промене које се у вашој породици одвијају. Дететове примарне психолошке потребе су да буде сигурно, заштићено, вољено.

• Разговор.

Немојте пред дететом говорити о разводу кад год ви о томе мислите, или када сте у афекту. Тек када будете сигурни да ћете предузети одређене кораке да до развода брака и дође, то детету и реците. Разговарајте са дететом, примерено његовом узрасту и одговорите на сва његова питања. За ове разговоре будите припремљени. Унапред испланирајте шта ћете рећи. Будите рационални, смирени, не дозволите да из вас говоре само емоције.

Када детету објашњавате зашто сте се развели:

• „Техникалије“.

У предшколском и основношколском узрасту, за дете је од кључне важности да разуме тзв. „техничке“ ствари: где ће ко живети, како ће се и под којим условима виђати. У овом узрасту, оно можда ни не зна шта „развод“ значи.

• Истина.

Реците истину, али, без оптерећујућих детаља. Добар начин је, рецимо: „Нисмо се слагали. Покушали смо, обоје смо се много трудили, али стварно нисмо успели да решимо наше проблеме. Зато смо се договорили (кључна реч: договорили) да се разведемо и живимо одвојено.“

• Дете није криво.

Увек говорите детету да оно није криво и није разлог због којег се разводите. Наиме, у предшколском узрасту дете све што се родитељима догађа повезује са собом, на пример, мисли да ако су мама или тата тужни, да је то зато што је оно нешто погрешило, а ако сте ви расположени, оно је сигурно да је за то и само заслужно. Ако сте се ви развели оно себе доживљава као лоше.

• Љубав.

Родитељима се љубав према детету подразумева, па мисле да није потребно рећи. Међутим, да би дете што мање трпело последице развода, важно је да буде уверено а не само да наслућује да развод не умањује љубав коју обоје осећате према њему. Такође, без обзира на развод, оба родитеља морају уложити труд да дете увере да га воле истим интензитетом и да ће то заувек тако остати.

Не заборавите да важи и обрнуто, јер и дете има потребу да воли оба своја родитеља. Без обзира на то колико сте можда повређени, бесни или љути, ова осећања задржите као „сопствена“. Зато немојте користити дете као посредника у комуникацији са бившим партнером.

Коначно, ви се нисте развели од свог детета већ од партнера. Разводом се, можда заиста, срушио један свет који сте покушавали да пажљиво и са љубављу градите. Када та рана зацели, схватићете да сте истовремено почели да стварате и један нови свет. Због свог детета у овај нови свет ћете поново уложити максимум својих емоција, времена, живаца, стрпљења…Са том разликом што се ваша веза са дететом неће никада прекинути и тај свет неће никада нестати. Срећно!

Јелена Холцер

Извор: Sensa

http://www.detinjarije.com/saveti-za-roditeljstvo-kako-da-detetu-objasnite-razvod-braka/