Постоји анегдота која се препричава међу професорима средњих школа у Београду. Наиме, једна професорка физике је пожелела свом разреду добродошлицу у нову школу. Причала је о значају школовања и нагласила како се никад не зна да ли ће се међу њима наћи неки нови Никола Тесла или Марија Кири. Након ове реченице уследио је смех у разреду. Професорка их је упитала чему се то смеју. Снебивајући се, један дечак је устао и добронамерно рекао: „Професорка, не каже се Марија Кири, него Мараја Кери.“

Не знам за остале родитеље, али ја се лепо испрепадам кад видим разне цртане филмове који се сервирају нашој деци. Ако су у питању злоће, обавезно су рогати, репати, зубати, црвених очију, лица им подсећају на змије, аждахе, чудовишта. Ако су позитивни ликови, онда је то опет нека крајност – супер шпијунке, тајни агенти, заносне девојчице напућених усана и кратких сукања које из пудријере ваде митраљез, од укоснице добијају уже којим се пењу на облакодере, њихове штикле могу да их вину у небеса, попут млазног авиона… Све сама претеривања и трансформерс-суперхероји на сваком кораку. Нигде ни трага оним обичним дечацима и девојчицама који се играју свакодневних игара, чије детињство је лепо и узбудљиво самом чињеницом што је то што јесте – детињство. Никакав Чарли Браун или Сара Кеј, све саме Винксице и Спајсице…

Ограничити, забранити, дозирати

У мојој личној борби против ветрењача, тј. телевизије, први корак је био ограничити, забранити и дозирати. Одмах потом је уследило брисање канала Jetix и Cartoon network, и још неких фламинго-розе канала. Ови розе су са нашег пријемника нестали када је моја, тада трогодишња, ћерка пожелела хаљину једне голишаве тете (зваћемо је тета, сасвим неоправдано), а и хаљину неоправдано зовимо хаљином, иако је била нешто између купаћег костима и неглижеа. „Мама, хоћу да будем као она кад порастем!“ Ове Теодорине речи су ружичастим биле почетак краја. Лагано подижем главу да видим најновији узор моје ћерке и остајем наредних пар минута шокирана, отворених уста. Не, није ми први пут да видим тако нешто, али по први пут схватам да су такве жене потенцијални узор мојој девојчици и другим девојчицама које расту.

„А када ћу ја имати хаљину као она тета?“

Прво што видим је огроман, непристојно изражен деколте, златна хаљина, не само што је тесна и пар бројева мања, већ је и кратка. Не знам да ли бих је уопште сврстала у хаљине. Затечена, гледам даље – она (заносна цица из спота) лежи на рукама много мушкараца, они је додирују, наги до појаса и носе је на рукама. Теодора задивљено гледа: „Хоћу и онакве сандале!“ Ја се тек тада пренем из стања шока, и гасим омражен ми ТВ пријемник. Следило је ново питање трогодишњакиње: „А када ћу ја имати хаљину као она тета?“ Бесна на све те оскудно одевене цице које као певају, баве се музиком, а у ствари изводе стриптиз, смишљам одговор. Не могу да верујем да ћу ово рећи, али – у моје време је било другачије. Музика је била музика, а еротика оно што јесте. Ништа, нема ми друге, одговорити се мора: „Ја се надам да такву хаљину нећеш никад носити. Зато што је веома непристојна. Али, наравно, чим порастеш моћи ћеш да носиш шта год желиш. Пази, да би жена била лепа, не морају да јој се виде груди и бутине. Уосталом, да ли би волела да те мама овако обучена поведе у вртић и да ми сви зуре у…у све оно што се види овој тети (у себи горко помислим – каквој црној тети!) Мислим да би нам се сви смејали.“ Изгледа да је ово упалило, Теодора се мршти и после пар секунди одговара: „Не бих волела.“ Понекад се осећам потпуно беспомоћно у ситуацијама када мојим ћеркама треба објаснити ствари које ни ја не разумем, или објаснити зашто њена мама не воли нешто што сви воле, сви носе, а уз то је сјајно и бљештаво…

Васпитавање кришом

У веку поремећеног система вредности, најтеже је васпитавати децу. Неупоредиво теже чак и од обезбеђивања модних детаља и аксесоара. Наше три свечане мајице из детињства су данас прича социјално угрожених. Камаре одеће, трачица, рајфова, хулахопки свих боја, шешира, качкета и сличних андрмоља опседају дечје плакаре. Наша деца прате трендове, желе нове телефоне, мп4 плејере, а ранац колико год квалитетан и очуван био, носи се само једне године, јер идуће године слика на њему није више у фазону… Свеске морају бити укоричене, у петом разреду девојчице (част изузецима и строгим школским правилима) већ показују пупкове, а у седмом се надограђују нокти, извлаче се праменови, буше обрве и носеви, и фарба се коса… Понекад се осећам потпуно беспомоћно у ситуацијама када треба мојим ћеркама објаснити ствари које ни ја не разумем, или објаснити зашто њихова мама не воли нешто што сви воле, сви носе, а уз то је сјајно и бљештаво… Својој деци стално понављам једно исто: „Сва деца су лепа,“ и „Деца су свакако лепа, без украса на главама, без пратећих модних детаља и, наравно, без шминке… И, за сада, моја деца ми верују. За сада… Схватам да је Душко Радовић био у праву када је рекао: „Деца не подносе васпитање. Морате крити од деце да их васпитавате. Па, ако на крају и примете да су преварена и васпитана – биће им криво, али тада ће већ бити касно.“

Против ветрењача

Питам се колико мудри и истрајни треба да будемо да бисмо успели. Да нам све наше родитељске приче и напоре које улажемо у васпитавање и усађивање правих вредности не сруши интернет, телевизија, модни креатори, Парис Хилтон, розе телевизије и жута штампа. Кад и са музичких канала вреба опасност, шта да очекујемо кад дете пустимо на улицу, у школу или пошаљемо на екскурзију. Свако од нас помисли; „Моје дете не би тако нешто урадило,“ по принципу – није што је моје, али је најбоље. Али, имајте на уму и ово што нам је Душко оставио у аманет: „Тата му пуца од здравља, елеганције и успеха. Мама му је такође дивна, прогресивна и активна. Њему није било тешко да постане наркоман…“

Аутор текста: Јасмина Јовановић

http://www.detinjarije.com/sta-mediji-rade-deci-mama-kada-cu-ja-imati-haljinu-kao-ona-teta/